Jedan sastanak čopora

Petak posle podne. Spremam se za sastanak čopora. Želim da mi sastanak bude naročito dobar, te nastojim da pronađem najbolje, i ono što najviše veseli moje klince. Još je rano, ali neznam što da radim, pa odlazim na župu.

Ništa ne sluteći, ulazim u zgradu, ali u veži stoji "Hausmajstorica" Odmah znam koliko je sati. Moji klinci su već znači stigli. Čim me je opazila odmah prelazi u napadaj: "Čujte Vi, ak nebute pazili na tu dječurliju kaj se natiravaju kaj vragi, ja ih bum.... ali ja sam već sretno izmakao uz stube. Već izdaleko čujem graju. Aha, skoro su svi došli, mislim zadovoljno. Naime, već po buci koja dopire iz župe, zaključujem koliko ih ima. Praksa.

Otvaram polako vrata predsoblja. Dernjava i galama se naglo povećava, i buka već pomalo podsjeća na demonstracije. Ali odmah opažam da nema onih najgrlatijih.

Otvaram oprezno druga vrata, i opet imadem prilike uživati u poznatoj mi slici.

Kroz gusti oblak prašine, nedeljama ne pometene župe, uspijem ugledati hrpu ruku i nogu kako se valja po podu. Povaljani stolci leže žalosno i nijedna stvar nije na svome mjestu. Soba mi se čini kao brod poslije oluje.

"Ti vrag bum te tresnul da buš sve zvezda videl, ak mi ne pustiš vuhe", dere se neko na podu.